Stevica Ponorac

 

Freedom - Gringo

U skorasnjem razgovoru sa majkom, rekla mi je: "Ti si oduvek isao sam protiv svih. Uvek si slusao sebe i svoje srce, i nisi se obazirao nikada sta su ti drugi govorili. Nisi zeleo, cak i nekada dok ne bi video da nisi u pravu i da to ne moze tako. Nikada to nisam mogla da promenim kod tebe, ni dok si bio manji". 
I to mi je najveci komplient, sto mozda cak iz njenog ugla to deluje kao mana ili nesto sto nije dobro, nije prihvatljivo. 
Ali mene je "to moje", ono licno i divlje ocuvalo sve ove godine i pomoglo da prezivim. 
Nisam dozvolio da budem slomljen, ukalupljen ili potcinjen vec sam naucio da sigurno stojim sam. Svestan sebe i svojih mogucnosti. 

Jutros je na drustvenim mrezama osvanula vest o glumici koja je javno progovorila o visegodisnjem silovanju vlasnika i profesora skole glume koju je pohadjala kao maloletnica. 
Ono sto me je najvise sokiralo jeste drustvo u kome zivimo. I komentari pre svega zena koje kazu a zasto je cutala sve vreme i dopustala da to traje i sl?! 
Cak je izmedju ostalih komentar neke devojke psihoterapeuta "Trpeti silovanje vise puta i ne uraditi nista ... Tesko za pojmiti" sto je strasno! 
Zamislite da kod iste dodje osoba, nije vazno koje starosne dobi, pola i socijalnog statusa i kaze sta je dozivela a ona joj izjavi "Vise puta vam se to dogodilo i nista niste uradili, tesko za pojmiti"
pre svega ovde govorimo o osobi koja je bila maloletna , devojcica sa 17godina. 

Moje misljenje kao kazna za takve ljude, zlostavljace koji svesno povredjuju druga bica nanoseci im bol zasluzuju najbrutalnije i najsvirepije kazne. Nemam samilosti niti razumevanja za one koji su svesno prouzrokovali zlo nekome. Jer on nije nacinio njoj zlo tog trena, vec svakog buduceg. Nacinio je njenoj dusi, njenoj psihi, porodici. Gde ce svakog sledeceg posmatrati kao moguceg napadaca ostavljajuci traume za citav zivot. 

Tipicno za ovog coveka jeste mrznja. Njegov prezir prema devojkama i zelja da ih ponizi na svaki moguci nacin i povredi. O cemu svedoce izjave onih koji su pohadjali tu skolu, koji navode da je bio grub, bahat i da ih je kaznjavao i pri tom terao da devojcice nose suknje. 
Neko koga su deca gledala kao jako bitnu figuru u kljucnom periodu zivota, odrastanja i formiranja licnog puta. 

Zapitao sam se odakle u meni prezir prema takvim ljudima, i ta kolicina mrznje prema zlostavljacima , kao i empatija sa zrtvama? 
Jer sam odrastao u porodici i medju ljudima gde sam uvek bio voljen i zasticen. Moja majka, kao neko kome su deca bila jedina svrha u zivotu je primecivala svaku promenu na licu, a da ne govorim o necemu drugom.

I shvatio sam da se kod mene to sve pokrenulo u srednjoj skoli. 
Posto sam "generacija bombardovanja", nisam imao drugu soluciju nego da upisem skolu koju su mi roditelji nametnuli. 
Zeleo sam dizajnersku koja je bila u Beogradu, ali za moje je to bilo kategoricno NE, pravdajuci svoju odluku kroz citavu situaciju u kojoj smo se nasli da je to zbog toga. Jasno je meni bilo da oni nikada ne bi pustili dete od 15godina u drugi grad, niti su dizajnu videli perspektivu. 
I imao sam tu nesrecu da 4 godine budem u skoli u kojoj su deca dosla sa raznih strana Srbije i ponela svoje mentalitete. 
Taj period od 4 godine dozivljavam kao nesto sto sam eto morao da prodjem, i da mogu da biram nikada se ne bih vratio niti sam ikada imao nesto zajednicko sa tim ljudima. 
Vecina profesora je radilo sa mojim ocem ili bratom pa su znali da ja ne volim tu skolu i koristilli su svaki moguci momenat da me javno ponize , jer sam bio umetnik koji je bacen medju gomilu drvoseca. 

Ono sto slobodno mogu reci jeste da gomila njih nisu zaista bili dobri pedagozi, zato sada cesto i govorim da iza profesora i nastavnika se krje samo obicna osoba, sa gomilom mana i probelma koje nosi od kuce. 
I taj jedan citav sistem ulizivanja i korumpiranosti. Gde su pojedine profesore vodili u kafane, donosili rakiju, davali pare... 

Sada sa ove tacke gledista, kada jos uvek nisam ostvario sve sto sam zeleo ali idem ka tome, slobodno mogu reci da vreme zaista pokaze. 
Jako je tesko mladoj osobi koja po prvi put dozivljava nesto sto ne moze da razume niti da objasni zasto? 
Recimo ja sam smatrao citav zivot da ja ne pripadam grupi, medjutim samo sam bio okruzen vecinskim polusvetom.  I prostim ljudima. 
Samo zato sto nisam bio vecina i nisam zeleo nikada da budem vecina. 
Vecina koje je zelela da me razbije na parcice i slomi. Jer izgledam drugacije i zelim drugacije. 


Sada kad pogledam fotografije tih ljudi ne vidim nikog cije zivot da mozes da pomislis wow zeleo bih ovako. 
Valjda na polsetku svako od nas dobije sto zasluzi... 



I za kraj, prekopiracu deo post-a svoje prijateljice Brankice:
"U ovim svim tužnim vestima kreću opet razne predrasude... Pa da se podsetimo da je za silovanje kriva samo jedna osoba - SILOVATELJ. Iako je to jasno neke osobe valjda vodjene svojim predrasudama, mizoginijom i slično bave se time šta je žrtva nosila. Znamo i za onu izložbu od pre nekoliko godina gde su bile izložene stvari koje su žrtve nosile u trenutku napada a to su bile najobičnije stvari tipa trenerki, košulja i slično. Time je dodatno razbijena ta predrasuda o izazivanju. Mada je valjda jasno da silovatelj nije normalan muškarac koga privlači neka žena. Ne privlači njega lepota, niti ga nešto izaziva. On mrzi žene i njega privlači da ponizi, povredi žrtvu....

 

 

Veoma neodredjeno i zbunjeno pocinjem ovaj post... 
Misli su mi u letu, jer sam kao osinut nekim saznanjem i prve reci za koje sam se uhvatio jeste naslov pesme Tijane Bogicevic "Bezuslovno", koju sam pustio da ide u pozadini dok pokusavam ovo da napisem.

Sabiram i svestan sam da sve nase zivotne radosti i sve zivotne tuge podelimo sa veoma malim krugom, ali pre svega bitnim ljudima koje steknemo na zivotnom putu, i ostanemo skupa posle raznih situacija i dogadjaja.

I dok ovo kucam, razmisljam na koji nacin da pocnem? Ili da mozda i ne treba sada da pisem, dok se sve ne slegne ,ne stisa... Ili da mozda otvorim onu sarenu svesku u koju belezim sve ono sto TEBI godinama nisam rekao. Ono sto mi je , kako se kaze, lezalo na srcu, najiskrenije. 
Secam se kako je ta sveska bila jedna od prvih stvari koju bih pakovao pri selidbama. U njoj sam bio ja, ti i sve moje tebi. 

Jedni pravi i ispravni put je sloboda.




Pre par dana izvucem dnevnu tarot kartu kad ono Kula. Godinama mi nije izlazila u otvaranju, i preterano je ne volim. Medjutim u ovom momentu ona je samo manifestovala fazu kroz koju uveliko prolazim. 
Pozitivna strana ove karte je oslobadjanje. Trenuci koji nas teraju ka sopstvenoj istini i osvrtanju ka onome sto potiskujemo, jer ona zeli odgovor na pitanje ko smo mi u stvari? 
Kada se pojavi u otvaranju obicno je znak da je pitacev sistem odavno zastareo, da licno "ja'' sazreva i da postaje sve manje flexibilno. Jer nove ideje i koncepti postaju pretnja prvobitnoj strukturi koja je kruta. A promena je neizbezna. 

I jako mi je drago zbog toga jer mi je promena preko potrebna. Vec neko izvesno vreme sam imao osecaj da stagniram vezan obavezama i poslovima koje sam sebi nametnuo kako bih odrzavao taj zacarani lanac. Firma-radnja-troskovi-klijenti 

Gusio me je manjak kreativnosti. Manjak slobode izrazavanja vlastite umetnosti. Ja sam umetnik. Kreativac. U tome je sva moja sustina. 
I svoje znanje i umece posmatram kao mali delic u odnosu na sve ono sto jos imam da naucim i usvojim a to jedino mogu kroz kreativan proces istrazivanja. Nikako ne mogu kroz poslove gde klijenti poskidaju neke obicne stvari sa instagrama/interneta i donesu da im napravim. 
To jednostavno nije nista moje i mene tu nema. 
Zanatski ne ispadam iz forme, ali me zato sve ostalo i gusi. 

Tako sam i dosao do oslobadjanja situacija koje su me gusile. Jer kazem da sve ono sto te "zulja" nagoni te na promenu.
Meni je ta promena neophodna i preko potrebna. Jer moja kreativnost vapi da stvara, i svrha joj je da prikaze a ne da ispunjava tudje zelje. 

Bilo je za ove 3-4godine par divnih klijenta koji su mi dozvolili da radim ono sto sam zeleo, da stvorim nesto svoje, licno, prepoznatljivo. Nesto sto je obelezilo odredjene trenutke. I veliko im hvala na tome. 

Ono sto sada zelim je apsolutna posvecenost svom dizajnu, i rad sa klijentima na projektima koji nisu moj dizajn vise nece biti moguc. 
Sve sto mi nije potrebno jednostavno ne zelim. 
Smatram da ima ljudi koji kvalitetom izrade i radom mogu da zadovolje njihove potrebe i da ce se svi lepo snaci. 
Meni je potrebno da i dalje kreativno rastem, da se razvijam, ucim i istrazujem i da se do kraja posvetim onome sto volim. Jer ni jednog momenta ne bih voleo da ono sto najvise volimm da radim, da krene da me gusi- a to je da stvaram. 
Zelim da postavim temu, da razradjujem, razvijam, dopunjujem, osmisljavam detalje, tehnicku izradu, vez...toliko toga. I nepotrebno je da se ja, sa talentom koji imam, svedem na pravljenje modela sa slike.  

Prva misao da stvorim dom je dosla sa tobom. 
I dalje u sali kazem da kada sam dosao da te vidim, da si ti zapravo kupio mene kada si vrat prebacio preko mog ramena, a ne ja tebe. 

Sa tobom cu verovati u pricu da cuvari ne dolaze u nase zivote sa krilima, nekada imaju cetiri noge, grivu i rep; i male siljate usi koje uhvatim dok dogovorim "mali zekane" , i da imaju najlepsi i najcistiji pogled iz dna duse.

Skoro sam govorio o jednoj runi iz Runskog pisma, koja se zove Raido. I oznacava putovanje. Konja i jahaca. 
A ovo je nase. 
Jer je cilj sada mnogo jasnije i vise definisan, moja borbenost i odlucnost je veca. I nema te granice koju necu preci ni toga sto necu osvojiti kako bih zavrsio svoju viziju doma koja je zapoceta sa tobom. 
Ti si simbol za moju snagu, izvor srece i zadovoljstva i moj tihi prijatelj. 
Tebi sam saputao uvek sve dok su prsti bili zapleteni u tvoju grivu i tebi sam mogao da verujem. Jer ovde nemam prijatelja. Imam tebe i ti imas mene.

Mozda najznacajnija stvar koja je uticala na mene da krenem da se bavim dizajnom odece jeste kostimografija i filmografija. Kao dete obozavao sam istorijske filmove zbog konja, silnog oruzja- maceva, lukova, strela, koplja i kostima.... 
Jedan od mojih omiljenih filmova u nekoliko verzija i svakako knjiga jeste "Tri musketara" sa cuvenom Milady de Winter. 

Sada iz ovog ugla mogu da sagledam i razumem da je Milady de Winter neobican primer snazne i nezavisne zene sa tragicnom i lucidnom prosloscu ispunjenu zavodjenjem i voljnim unistenjem muskaraca koji ce joj pruziti materijalno utociste i sigurnost.
Milady je spijun koji radi za kardinala i koristi svoju lepotu,sarm, drzanje i glumacku sposobnost da udje u evropsku aristokratiju.
Slobodno  mozemo postaviti pitanje sta je to navelo Milady da rusi mostove za sobom, i unisti secanje na proslost... na sve sem Atosa? 

Secam se uloge Lane Turner , kao Milady de Winter u Tri Musketara koliko mi je bila savrsena. I koliko kao dete nisam mogao da shvatim zasto su je ubili? Kako nekoga ko je toliko lep mogu ubiti? hahahhaah

I eto, taj knjizevni lik kroz filmsku adaptaciju je ostavio veoma snazan utisak na mene koji ce kasnije uveliko oblikovati moj senzibilitet u modi i dizajnu, kao i tendenciju ka korsetima. Pa makar ugradjenih u obicne i svecane haljine. Korset je postao neizostavni odevni predmet u mom dizajnu. 
Bas sam danas odneo da se urami isecak iz americkog Elle-a iz 94-te 95te godine. Fotografija istorijskog korseta na kojoj pise "kako je bilo zenama u 18tom veku", terajuci vas da pomislite: "veoma neudobno".
Mada je velika istina i moj moto jeste da zena uvek mora da bude lepa, pa makar to bilo neudobno, tesno i naporno- ali je vredno truda. 


Sve je negde zatim krenulo 1999-te. Kada sam formirao svoj brend. Tada je sve bilo jedna ideja i zelja ka kojom sam isao. Nista opipljivo ni stvarno, sem crteza i skica na papiru. Pa je od prvobitnog naziva SP kao Stevica Ponorac, na kraju naziv promenjen. I odlucio sam da brend ima znacaj i sustinu vezanu za mene.
Usled serije dogadjaja kroz koju sam prosao, u kojima sam svakog puta ostavio deo sebe i iznova se "rodio" jaci brend sam 2004te nazvao Reborn.Dragon ili ti Ponovorodjeni Zmaj u prevodu.

2005te sam napravio prvi korset od santung svile i rucno vezene cipke, koji sam ubrzo zatim i prodao. I od tada krece moja potraga i skupljanje materijala za pod-liniju svog brenda kojoj cu dati naziv onog momenta kada shvatim u kom pravcu i stilu zelim da idem. 

2006te dobijam svoj posao u modnoj kuci Sreca, specijalizovanoj za vencanice i vecernje haljine. Tih godina oni su oni bili generalni zastupnici za spanski brend vencanica Pronovias  kao i italijanski brend Demetrios. I u tom radu pocinje moje istrazivanje povodom svega sto me je zanimalo, kroz ponudjene forme svega sto je bilo ispred mene, na cemu je mozda jedan tim radio 3 meseca?! 
Bilo je  veliko i znacajno iskustvo, ali ipak nedovoljno za ono sto ja zelim da radim.

Jednostavno zeleo sam da stvorim nesto svoje , unikatno, autenticno. Nesto sto pociva na istorijskoj osnovi ali je transportovano i prilagodjeno vremenu u kome zivimo. 
I pogotovo sto mi je kao dizajneru trebala inspiracija, karakterna inspiracija lika kog sam mogao da osetim, da znam u kom periodu je zoveo, kakve parfeme su koristili, kakvom lampom ili svetloscu su osvetljavali sobu u kojoj su spavali i sl... Trebala mi je neka tacka polaska od koje mogu da krenem da gradim. 
I onda se pre godinu - dve rodila zamisao sta je to sto zelim da radim, koji pravac, sta tacno od odevnoh komada pored korseta , u kom stilu ce biti korseti, koje boje, koji materijali... sta od dodataka i sl. 
Tako je nastao pod-brend Reborn.Dragona , kao posebni ogranak vezan za korsete - Milady de Winter by Stevica Ponorac. 

Prvo sam radio na krojevima, a onda sam nacinio ove tehnicke crteze i na kraju prvi korset za svoju dragu musteriju. Koja ga je ponela sa zadovoljstvom. 

Додај наслов