Veoma neodredjeno i zbunjeno pocinjem ovaj post... 
Misli su mi u letu, jer sam kao osinut nekim saznanjem i prve reci za koje sam se uhvatio jeste naslov pesme Tijane Bogicevic "Bezuslovno", koju sam pustio da ide u pozadini dok pokusavam ovo da napisem.

Sabiram i svestan sam da sve nase zivotne radosti i sve zivotne tuge podelimo sa veoma malim krugom, ali pre svega bitnim ljudima koje steknemo na zivotnom putu, i ostanemo skupa posle raznih situacija i dogadjaja.

I dok ovo kucam, razmisljam na koji nacin da pocnem? Ili da mozda i ne treba sada da pisem, dok se sve ne slegne ,ne stisa... Ili da mozda otvorim onu sarenu svesku u koju belezim sve ono sto TEBI godinama nisam rekao. Ono sto mi je , kako se kaze, lezalo na srcu, najiskrenije. 
Secam se kako je ta sveska bila jedna od prvih stvari koju bih pakovao pri selidbama. U njoj sam bio ja, ti i sve moje tebi. 

Ono sto cu i sada priznati, jeste da sam najdublje i najvise vezan za one ljude koji sam osecao kao svoje, i na koje sam mogao da se oslonim, da racunam i koji su me uvek podrzavali i bodrili. Koji su verovali u mene. 
Recimo od svih najvise ti. 
I tebi sam verovao slepo, i jos uvek verujem. U tebi sam mogao da razbijem svaku sumnju i razbistrim svaku iluziju. Ali ipak budimo iskreni, trebalo je puno vremena, stvari i svega da dodjemo do toga. 

U sali sam znao da kazem da si ti jedina osoba koja bi uvek prva bila najponosnija na moj uspeh, a to sam zaista i mislio. 
Na neki nacin, sve ovo vreme, jedini pokretac za moj napredak sam pronalazio u tebi. Iz zelja one osobe kakva sam bio pre 12 godina, sa ogromnim zeljama i nesigurnim koracima do ove osobe kakva sam danas, sa svim tvojim savetima koje sam odbacio i onima koje sam prihvatio pre ili kasnije... Zeleo sam toliko toga. Nekada sam, priznacu, cak zeleo iz inata ili ljutnje, iz gluposti... Pa bih se svestan greske koju sam napravio vracao za oprostaj koji sam uvek dobijao. 
I tu uvek pronalzio svoj mir za koji sam mislio da ce trajati zauvek. 

Svaki moj korak napred, dostizanje nekog cilja ili uspeh bio je motivisan tobom. U ovom ludom svetu sam te izdvojio i stavio na pijadestal. Niko kao ti, je bila misao koju sam cesto mislio u sebi, ali ti nikada nisam rekao. 
Zato sam se i trudio da uradim nesto izvanredno, neocekivano za mene. Jos veci korak napred, jaci, uspesniji. Da pokazem da mogu. Da opravdam sve ...sve one razgovore i veru. 

Jutros sam dobio priliku tj. mogucnost da prodajem na jos jednom mestu u Beogradu i po inerciji prvo sam javio tebi. A onda veceras nakon naseg razgovora otvorim mail, tj. ugovor za Australiju ... Preleteo sam ga dok se u glavi motala misao vise nista nije vazno. 
U jednom momentu to je izgubilo smisao. 

Ruku na srce, znam da bi tvoj savet bio da nastavim dalje, da guram i ostvarujem. I nikako da ne pokleknem ili da se povucem. Sto svakako sa Beogradom necu uciniti. 
Australiju cu pustiti... vise nije vazno. 
Tebi ne mogu da pomognem, niti tvom problemu da pridjem, a stalo mi je. Znas, gde god da si meni je jedino bitno da si dobro, zdravo i srecno. Sve drugo nema smisao ili ga u poredjenju sa time gubi.
Moj mir i sreca su vezani za tebe i takodje su u nasem kontaktu... U poruci, u pozovu... u svesti o prisustvu ... Jer mozda sve ovo na kraju ne bih mogao bez tebe?

p.s
Znas, Gringo ceka da te upozna jednom.