Sta se nalazi iza jedne fotografije?
Evo izbacio sam pre neki dan ovu svoju, jer sam vremenom naucio da volim sebe i prihvatim sebe onakvog kakav jesam. Prigrlim svoje mane i da se osecam udubno u svojoj kozi. I da sve svoje nesavrsenosti nosim kao da nikada ne izlaze iz mode. 

Medjutim ono sto se ne vidi ovde, sto nije prikazano, kao i kod vecine ljudi obicno je nesto  dublje i znacajnije. 
Tako da iza ove fotografije stoji osoba koja po nekom redosledu stvari zeli samo da ih zavrsi i stiklira. Da zavede kao gotovo, zavrseno. 
Zavrsiiti ovaj posao, ovaj projekat, ovaj prostor, obezbediti ovo, zavrsiti kucu, zavrsiti jos 1001 glupost i to je to. Cekanje zavrsetaka. 
Kad zavrsite jednu stvar dodje olaksanje, ali nista nije konstantno, pa se odmah natovari druga, ili jos 101-a nova. 
Tako da svi mi iz jednog stanja zivljenja zivota bukvalno dolazimo do stadijuma "sledeceg dana", jos sutra, jos ovog meseca... jos godinu, dve, pet... Iscekivanje, ne zivljenje! 
I onda dodju dani kada se nismo dovoljno naspavali, cekajuci da nesto bude gotovo, kada nemamo o cemu da govorimo, kada previse mislimo, previse analiziramo , kada smo zabrinuti i uznemireni, kada "pucamo po savovima" - ili mozda cak i sve skupa zajedno?!
Pa se sve vreme trudis da bude bolje. Da budes srecan. Da budes fokusiran. Da se ne nerviras, da ne reagujes, da ne mislis previse. Jer jedino sto mozes da uradis jeste da se trudis i da pokusas. 
Niko nije savrsen i ne ocekujte da iko bude. 

I umoran sam jako. Nekada zaista ne zelim da budem okruzen ljudima. Ne zelim da pricam. Ne zelim da se javim na telefon. I da jedino sto zelim jeste da prodjem kroz odredjenu fazu koja mi je potrebna i sve ce biti u redu. 

 Dok sedim i pisem ovo, shvatam da sam okruzen gomilom stvari koje sam skupljao i kupovao godinama. Nikome sem meni iste nisu bitne. 
One nemaju za druge ljude nikakvu vrednost, niti bi iste nekome sem onima koji dele ista interesovanja to bilo vredno. Recimo kao neke od knjiga koje vise ne mogu da se nabave. 

Medjutim, zahvalnost za vracanje u kompletan balans, u totalni mir i srecu dugujem bicu za koje kazem da je doslo u moj zivot kao andjeo. 

Sem ovog talenta i sebe nisam nikada nista posedovao. Za sve sto sam zeleo sam morao debelo da se potrudim i zagrebem. Bio sam neko od koga se uvek ocekivalo da ispuni ono sto su svi ostali ocekivali od njega, dok je moja srz bila buntovnicka. Zato sam valjda uvek, jos kao dete voleo tu divlju snagu i slobodu koju sam video u konjima. 

Gringo je u moj zivot usao onda kada sam bio premoren i prumoran od svega, i nisam video neku dalju svrhu. 

Cesto umem da kazem da je on kupio mene a ne ja njega. I od tog momenta ovo bice je postalo moja motivacija, snaga i razlog zbog kojeg sam krenuo da grabim dalje i koracam ka cilju. Pa je svaki umor i svaka naredna situacija postala laksa, jer me je zivot u dovoljnoj meri izbrusio i nista vise ne nije moglo da me okrzne. 
Svaka teskoca bi postala trenutna, i ja bih rastao kroz takve situacije trazeci resenja. Zeleci da nam osiguram bolje. 

Po svojoj prirodi, poucen iskustvima ja sam jako nepoverljiva i obazriva osoba. I on mi je delimicno vratio osecaj poverenja i vere, ali da uvek budem oprezan. 
Mozda se neko zapita kako sam mogao da izaberem kao razlog jednog konja, pored toliko ljudi?

Razlog je jer u njemu nema interesa. Nema skrivenih motiva u odnosu sa mnom. Nema uslovljavanja, niti ocekivanja, niti zelje za promenom. Mi smo se prihvatili onakvi kakvi jesmo, i jedino pored njega znam sta je sloboda i sreca. 
Sa ljudima se cesto osecam skuceno, bez dovoljno vazduha, dovoljno slobode, dovoljno poverenja i vere.
Od malena ljudi su me tome naucili, i kroz vreme kako sam se razvijao i rastao imao sam situacije u kojima je vecina samo zelela da me "svojata, kida i komada za sebe i sopstvene potrebe", jer su im trebali fragmenti, delovi mene u odredjenim situacijama. 
Svima sam trebao samo da budem dobar ovde, onde,za sutra, za neki dan; a njemu sam trebao da budem u potpunosti svoj i ceo.