Jedan dubok uzdah... Kao vracanje u sediste samog sebe i skupljanje snage da krenem da pisem… Ovih sam dana kao brod o hrid. U zelji da te zaboravim, previse se puta sudarim sa nekom mislju koja se provuce o tebi. Evo recimo pre neki dan, sasvim obican trenutak- zagrizao sam svoj omiljeni kolac, uvaljan u kokos sa cokoladom na vrhu (takozvane “ruske kape”, uvek su me asocirale na zimu, na topao mirisni dom i slatkocu), i nisu mi se dopale. Falilo im je ‘’malo’’. Onaj osecaj slasti na usnama, kao slast prilikom poljupca i na kraju bolji izbor i ukus cokolade. I pomislio sam “ja bih napravio bolje. Napravio bih bolje za tebe”! I ponovo sam prekorio sebe, iznova po ko zna koji put. Gotovo je. Izbaci iz glave, iz sebe… godinama cuvas.

Sa tobom zivot me je dotakao na najlepsi nacin. Otvorio mi je oci. Za svet oko mene, za ljude, za prizore i dela… I u nekom momentu me je isti razdvojio. Nesto me je raspuklo, kao kad tragic kristala raspukne kamen i otkrije kristal koji se po prvi put presijava na Suncu. I falis… Tebi sam govorio o zelji da se popnem do vrha. Govorio o paleti mojih boja, o mladosti koju sam naucio da prerastem. I kome bih mogao reci o svim razgovorima, o pogledima i nasoj povezanosti koja se tesko kida?! I kako se ja uzalud opirem toj sili. Znas, nekada su mi noci neosporno teske. Cudno je kako gubitak jedne osobe moze da napravi toliku prazninu, kao ogromnu rupu u sredistu zivota. Rupu koju ne osecamo kao da je velicine drugog bica vec citavog sveta. To je kao da su ti amputirali deo tebe, a ti I dalje osecas da pomeras prste…
I nisam mogao reci da mi trebas! A kako da ocekujem da razumes, ako nista ne kazem? Ako ti nista ne kazes? Da bi se dvoje razumelo moraju da dele. I prihvatanje je kao izlazak iz ljusture? To sigurno mora da boli? Svaki pokret I dodir bole a onda kazemo da je magican let leptira!? Da moze da govori, leptir bi nas ucio da se kroz zivot prolazi osecajuci, dodirujuici i da prvo sto osetis je uvek bol. Nabacao sam toliko toga… Nadam se da ce nakon nekog vrremena kad prodju godine moci slobodno da kazem da onog momenta kada sam ti okrenuo ledja, zapravo tog momenta poceo da zivim!? Jer ti i ja nismo bili nista drugo do erupcija Vezuva koja je unistila Pompeju. I ostavila sve pod pepelom…