Stevica Ponorac

Jedni pravi i ispravni put je sloboda.




Pre par dana izvucem dnevnu tarot kartu kad ono Kula. Godinama mi nije izlazila u otvaranju, i preterano je ne volim. Medjutim u ovom momentu ona je samo manifestovala fazu kroz koju uveliko prolazim. 
Pozitivna strana ove karte je oslobadjanje. Trenuci koji nas teraju ka sopstvenoj istini i osvrtanju ka onome sto potiskujemo, jer ona zeli odgovor na pitanje ko smo mi u stvari? 
Kada se pojavi u otvaranju obicno je znak da je pitacev sistem odavno zastareo, da licno "ja'' sazreva i da postaje sve manje flexibilno. Jer nove ideje i koncepti postaju pretnja prvobitnoj strukturi koja je kruta. A promena je neizbezna. 

I jako mi je drago zbog toga jer mi je promena preko potrebna. Vec neko izvesno vreme sam imao osecaj da stagniram vezan obavezama i poslovima koje sam sebi nametnuo kako bih odrzavao taj zacarani lanac. Firma-radnja-troskovi-klijenti 

Gusio me je manjak kreativnosti. Manjak slobode izrazavanja vlastite umetnosti. Ja sam umetnik. Kreativac. U tome je sva moja sustina. 
I svoje znanje i umece posmatram kao mali delic u odnosu na sve ono sto jos imam da naucim i usvojim a to jedino mogu kroz kreativan proces istrazivanja. Nikako ne mogu kroz poslove gde klijenti poskidaju neke obicne stvari sa instagrama/interneta i donesu da im napravim. 
To jednostavno nije nista moje i mene tu nema. 
Zanatski ne ispadam iz forme, ali me zato sve ostalo i gusi. 

Tako sam i dosao do oslobadjanja situacija koje su me gusile. Jer kazem da sve ono sto te "zulja" nagoni te na promenu.
Meni je ta promena neophodna i preko potrebna. Jer moja kreativnost vapi da stvara, i svrha joj je da prikaze a ne da ispunjava tudje zelje. 

Bilo je za ove 3-4godine par divnih klijenta koji su mi dozvolili da radim ono sto sam zeleo, da stvorim nesto svoje, licno, prepoznatljivo. Nesto sto je obelezilo odredjene trenutke. I veliko im hvala na tome. 

Ono sto sada zelim je apsolutna posvecenost svom dizajnu, i rad sa klijentima na projektima koji nisu moj dizajn vise nece biti moguc. 
Sve sto mi nije potrebno jednostavno ne zelim. 
Smatram da ima ljudi koji kvalitetom izrade i radom mogu da zadovolje njihove potrebe i da ce se svi lepo snaci. 
Meni je potrebno da i dalje kreativno rastem, da se razvijam, ucim i istrazujem i da se do kraja posvetim onome sto volim. Jer ni jednog momenta ne bih voleo da ono sto najvise volimm da radim, da krene da me gusi- a to je da stvaram. 
Zelim da postavim temu, da razradjujem, razvijam, dopunjujem, osmisljavam detalje, tehnicku izradu, vez...toliko toga. I nepotrebno je da se ja, sa talentom koji imam, svedem na pravljenje modela sa slike.  

Prva misao da stvorim dom je dosla sa tobom. 
I dalje u sali kazem da kada sam dosao da te vidim, da si ti zapravo kupio mene kada si vrat prebacio preko mog ramena, a ne ja tebe. 

Sa tobom cu verovati u pricu da cuvari ne dolaze u nase zivote sa krilima, nekada imaju cetiri noge, grivu i rep; i male siljate usi koje uhvatim dok dogovorim "mali zekane" , i da imaju najlepsi i najcistiji pogled iz dna duse.

Skoro sam govorio o jednoj runi iz Runskog pisma, koja se zove Raido. I oznacava putovanje. Konja i jahaca. 
A ovo je nase. 
Jer je cilj sada mnogo jasnije i vise definisan, moja borbenost i odlucnost je veca. I nema te granice koju necu preci ni toga sto necu osvojiti kako bih zavrsio svoju viziju doma koja je zapoceta sa tobom. 
Ti si simbol za moju snagu, izvor srece i zadovoljstva i moj tihi prijatelj. 
Tebi sam saputao uvek sve dok su prsti bili zapleteni u tvoju grivu i tebi sam mogao da verujem. Jer ovde nemam prijatelja. Imam tebe i ti imas mene.

Kao dizajneru priroda u svim oblicima je neizostavni i nepresusni izvor inspiracije za mene. 
Od oblika razlicitih formi, od procesa stvaranja ideje... od kolorita, u svojim kontrastima pa sve do motiva za vez. 
Recimo na ovoj haljini koja je jos uvek u procesu stvaranja uradio bih vez. Inspiraciju sam pronasao u  prolecu, prirodnim materijalima i viziji da ovo treba biti namenjeno deci koja vise vremena provode napolju i stapaju se sa prirodom, i nose prirodna obelezja na sebi. 



Licno me vez fascinira. Kao posebni odeljak mode, slobodno mogu reci grana umetnosti za sebe, kojom se kao tehnikom kroz istoriju kostima i mode podrazumevalo ukrsavanje odevnih komada- predstavljao je oduvek bogatstvo i kulturu jednog naroda. Vez je bio cak i vise od toga, u nekim kulturama i civilizacijama bio je nacionalno obelezje, simbolika, magijska zastita, govorio je odakle dolazite i kom stalezu pripadate. 

Tehnike veza su raznovrsne, od zlatoveza kog cu spomenuti uskoro u jednom postu, preko pokrstice, punog veza, belog veza, lancanog boda i raznih drugih bodova...


Vez na platnu je oduvek bio jako vazan i poseban deo srpske tradicije, koja medjutim u danasnje vreme izumire. Od nekadasnje Jefimije, zene despota Ugljese Mrnjavcevica, koja je izvezla cuvenu "Pohvalu knezu Lazaru", preko bogatih nosnji i kostima nasih baka - vez u danasnjem vremenu u potpunosti kao deo umetnosti  i tradicije izumire. 

Ono na sta moram da obratim poseban akcenat i da naglasim kao pogresno i sugerisem na problematiku jesu izjave pojedinih rukovodilaca radionica za izradu narodnih nosnji koji su izjavili da vez kao vestina nema buducnost. Usled menjanja modnih trendova i pojave masina za vez. 
Sto je velika neistina , jer kao neko ko se bavi dizajnom odece i prati modnu scenu sa sigurnoscu mogu reci da vez uvek ima buducnost, i da nikada ne moze da izadje iz mode.Pogledajte samo atelje za vez Lesage u Parizu koji postoji od 1800-te i neke godine.  U cemu je onda problem kod nas?
Problem je u kvalitetu pre svega i nedostatku ideja. U samom nacinu izrade i pristupu. 
Nas tradicionalni vez pociva na "naivnom slikarstvu" likovno ne opismenjenih ljudi koji se istim bave. Kombinacije boja koje su pogresne, uglavnom nisu kompatibilne, tvrdih formi i apsolutno bez gradacije u izradi latica, sto pre svega povezujem sa nemogucnoscu nabavke veceg spektra nijansi i kvalitetniog materijala u Srbiji. 
Dobar i kvalitetan vez mora imati lice i nalicije koje se jedva razlikuje, i da je likovno dobar.
Ali kao takav on zahteva posvecenost, smirenost, istrajnost , odlucnost i ljubav pre svega. I tome nas upravo i uci. Uci nas da dajuci svoj maximum onda kada se necemu posvetimo,kao sto je to slucaj u umetnosti,jedino tada neko delo dobije na  vaznosti, jer se utorseno vreme i kvalitet uvek prepoznaju.

Ali to se sve s godinama uci... i eto, kako vreme prolazi nadamo se da ce vez opstati zahvaljujuci ljubavi nekih ljudi koji zele da sacuvaju ostatke tradicije i proslih vremena. 


tekst i fotografije Ponorac Stevica