Stevica Ponorac

Vec sam jednom pisao o tome, i takoreci to poglavlje sam zapoceo, naceo i pokrenuo ali samu ideju nisam sproveo u delo. I osecam da je sada zapravo pravo vreme. Zapravo radi se o odluci o apsolutnom prestanku rada sa klijentima po porudzbini. U velikoj meri sam to smanjio u ovom gradu ali opet nisam prestao u potpunosti. I sve vreme pokusavao da hendlujem gomilu drugih angazmana sa tim segmentom. Ali vise ne ide jer osecam da u velikoj meri zaspostavljam rad na svom brendu i da nemam mesecima slobodnog vremena za sebe. Iskreno ne secam se kada sam imao slobodan vikend, ili odvojio vreme za sebe... I ono sto najvise oduzima vreme jeste sama priprema sablona i kontrukcija svih delica i delova krojeva, jer svaki klijent ima svoju zamisao, koja se od pocetka radi prema njegovim merama. I onda sam proces izrade ostaje nerazumljiv za iste i nije naplativ u ovoj zemlji, onoliko koliko to zaista vredi. Cak i sam osecaj zadovoljstva koji me je nekada ispunjavao nakon svakog zavrsenog posla, sada mi je beznacajan jer je glad za novim stvarima koje bi bile produkt nekog mog istrazivackog rada, zaista velika i ogromna. A rad modela sa klijentima, posto je to vise svakodnevna odeca, je nista vise nego dobro utabana staza koja mi je nakon svih ovih godina monotona i dosadna. Umetnicka strana mene vapi za novim pristupima i istrazivanjem. Uhvatio sam sebe da nisam stigao da odem do Goca, koji mi je ispod nosa, zbog obaveza. Nisam se bavio svojim slikama, ni crtanjem, ni fotografijom, ni druzenjem sa prijateljima a da to nije bilo gledanje na sat... Jer sam se pretvorio u masinu koja juri i zuri da ispujava tude zelje , zapostavljajuci cak i svoj brend. I na stranu to sto sam u takvim situacijama samo sredstvo koje vecina ljubomorno cuva, dok se ne pojavi novo, povoljnije... Jednostavno zanemario sam cinjenicu da sam se nakon svega onog sto sam imao da ponudim i uradim dokazao i pokazao. Ja vise nemam sta da dodam na tu temu. Svako ko je poneo neki moj komad ili ga poseduje zna koliko taj odevni komad menja kompletnu sliku i utisak pri samom nosenju. U fazi sam zivota kada trebam vise i zasluzujem vise. Zelim zdrav progres, i zelim maximalnu posvecenost svom brendu. Na prvom mestu mi je priprema sajta, koji ce biti moj portfolio i karta u svet, a zatim priprema novih stvari. Koje su produkt mog senzibiliteta, razvoja, koncepta i ideje. Smatram da je ova odluka postena, finalna i korektna. Kao razumni razvod izmedju bracnih partnera koji su shvatili da im vise ne ide, i da ne postoji nista sto bi moglo da nadomesti ili da utice na poboljsanje same situacije. Zelim vise, zelim bolje, zelim kreativnije, lepse, inovativno, drugacije... sve ono sto jedino sam sebi i svom brendu mogu da ponudim

Jedan dubok uzdah... Kao vracanje u sediste samog sebe i skupljanje snage da krenem da pisem… Ovih sam dana kao brod o hrid. U zelji da te zaboravim, previse se puta sudarim sa nekom mislju koja se provuce o tebi. Evo recimo pre neki dan, sasvim obican trenutak- zagrizao sam svoj omiljeni kolac, uvaljan u kokos sa cokoladom na vrhu (takozvane “ruske kape”, uvek su me asocirale na zimu, na topao mirisni dom i slatkocu), i nisu mi se dopale. Falilo im je ‘’malo’’. Onaj osecaj slasti na usnama, kao slast prilikom poljupca i na kraju bolji izbor i ukus cokolade. I pomislio sam “ja bih napravio bolje. Napravio bih bolje za tebe”! I ponovo sam prekorio sebe, iznova po ko zna koji put. Gotovo je. Izbaci iz glave, iz sebe… godinama cuvas. Sa tobom zivot me je dotakao na najlepsi nacin. Otvorio mi je oci. Za svet oko mene, za ljude, za prizore i dela… I u nekom momentu me je isti razdvojio. Nesto me je raspuklo, kao kad tragic kristala raspukne kamen i otkrije kristal koji se po prvi put presijava na Suncu. I falis… Tebi sam govorio o zelji da se popnem do vrha. Govorio o paleti mojih boja, o mladosti koju sam naucio da prerastem. I kome bih mogao reci o svim razgovorima, o pogledima i nasoj povezanosti koja se tesko kida?! I kako se ja uzalud opirem toj sili. Znas, nekada su mi noci neosporno teske. Cudno je kako gubitak jedne osobe moze da napravi toliku prazninu, kao ogromnu rupu u sredistu zivota. Rupu koju ne osecamo kao da je velicine drugog bica vec citavog sveta. To je kao da su ti amputirali deo tebe, a ti I dalje osecas da pomeras prste…
I nisam mogao reci da mi trebas! A kako da ocekujem da razumes, ako nista ne kazem? Ako ti nista ne kazes? Da bi se dvoje razumelo moraju da dele. I prihvatanje je kao izlazak iz ljusture? To sigurno mora da boli? Svaki pokret I dodir bole a onda kazemo da je magican let leptira!? Da moze da govori, leptir bi nas ucio da se kroz zivot prolazi osecajuci, dodirujuici i da prvo sto osetis je uvek bol. Nabacao sam toliko toga… Nadam se da ce nakon nekog vrremena kad prodju godine moci slobodno da kazem da onog momenta kada sam ti okrenuo ledja, zapravo tog momenta poceo da zivim!? Jer ti i ja nismo bili nista drugo do erupcija Vezuva koja je unistila Pompeju. I ostavila sve pod pepelom…

 

Freedom - Gringo

U skorasnjem razgovoru sa majkom, rekla mi je: "Ti si oduvek isao sam protiv svih. Uvek si slusao sebe i svoje srce, i nisi se obazirao nikada sta su ti drugi govorili. Nisi zeleo, cak i nekada dok ne bi video da nisi u pravu i da to ne moze tako. Nikada to nisam mogla da promenim kod tebe, ni dok si bio manji". 
I to mi je najveci komplient, sto mozda cak iz njenog ugla to deluje kao mana ili nesto sto nije dobro, nije prihvatljivo. 
Ali mene je "to moje", ono licno i divlje ocuvalo sve ove godine i pomoglo da prezivim. 
Nisam dozvolio da budem slomljen, ukalupljen ili potcinjen vec sam naucio da sigurno stojim sam. Svestan sebe i svojih mogucnosti. 

Jutros je na drustvenim mrezama osvanula vest o glumici koja je javno progovorila o visegodisnjem silovanju vlasnika i profesora skole glume koju je pohadjala kao maloletnica. 
Ono sto me je najvise sokiralo jeste drustvo u kome zivimo. I komentari pre svega zena koje kazu a zasto je cutala sve vreme i dopustala da to traje i sl?! 
Cak je izmedju ostalih komentar neke devojke psihoterapeuta "Trpeti silovanje vise puta i ne uraditi nista ... Tesko za pojmiti" sto je strasno! 
Zamislite da kod iste dodje osoba, nije vazno koje starosne dobi, pola i socijalnog statusa i kaze sta je dozivela a ona joj izjavi "Vise puta vam se to dogodilo i nista niste uradili, tesko za pojmiti"
pre svega ovde govorimo o osobi koja je bila maloletna , devojcica sa 17godina. 

Moje misljenje kao kazna za takve ljude, zlostavljace koji svesno povredjuju druga bica nanoseci im bol zasluzuju najbrutalnije i najsvirepije kazne. Nemam samilosti niti razumevanja za one koji su svesno prouzrokovali zlo nekome. Jer on nije nacinio njoj zlo tog trena, vec svakog buduceg. Nacinio je njenoj dusi, njenoj psihi, porodici. Gde ce svakog sledeceg posmatrati kao moguceg napadaca ostavljajuci traume za citav zivot. 

Tipicno za ovog coveka jeste mrznja. Njegov prezir prema devojkama i zelja da ih ponizi na svaki moguci nacin i povredi. O cemu svedoce izjave onih koji su pohadjali tu skolu, koji navode da je bio grub, bahat i da ih je kaznjavao i pri tom terao da devojcice nose suknje. 
Neko koga su deca gledala kao jako bitnu figuru u kljucnom periodu zivota, odrastanja i formiranja licnog puta. 

Zapitao sam se odakle u meni prezir prema takvim ljudima, i ta kolicina mrznje prema zlostavljacima , kao i empatija sa zrtvama? 
Jer sam odrastao u porodici i medju ljudima gde sam uvek bio voljen i zasticen. Moja majka, kao neko kome su deca bila jedina svrha u zivotu je primecivala svaku promenu na licu, a da ne govorim o necemu drugom.

I shvatio sam da se kod mene to sve pokrenulo u srednjoj skoli. 
Posto sam "generacija bombardovanja", nisam imao drugu soluciju nego da upisem skolu koju su mi roditelji nametnuli. 
Zeleo sam dizajnersku koja je bila u Beogradu, ali za moje je to bilo kategoricno NE, pravdajuci svoju odluku kroz citavu situaciju u kojoj smo se nasli da je to zbog toga. Jasno je meni bilo da oni nikada ne bi pustili dete od 15godina u drugi grad, niti su dizajnu videli perspektivu. 
I imao sam tu nesrecu da 4 godine budem u skoli u kojoj su deca dosla sa raznih strana Srbije i ponela svoje mentalitete. 
Taj period od 4 godine dozivljavam kao nesto sto sam eto morao da prodjem, i da mogu da biram nikada se ne bih vratio niti sam ikada imao nesto zajednicko sa tim ljudima. 
Vecina profesora je radilo sa mojim ocem ili bratom pa su znali da ja ne volim tu skolu i koristilli su svaki moguci momenat da me javno ponize , jer sam bio umetnik koji je bacen medju gomilu drvoseca. 

Ono sto slobodno mogu reci jeste da gomila njih nisu zaista bili dobri pedagozi, zato sada cesto i govorim da iza profesora i nastavnika se krje samo obicna osoba, sa gomilom mana i probelma koje nosi od kuce. 
I taj jedan citav sistem ulizivanja i korumpiranosti. Gde su pojedine profesore vodili u kafane, donosili rakiju, davali pare... 

Sada sa ove tacke gledista, kada jos uvek nisam ostvario sve sto sam zeleo ali idem ka tome, slobodno mogu reci da vreme zaista pokaze. 
Jako je tesko mladoj osobi koja po prvi put dozivljava nesto sto ne moze da razume niti da objasni zasto? 
Recimo ja sam smatrao citav zivot da ja ne pripadam grupi, medjutim samo sam bio okruzen vecinskim polusvetom.  I prostim ljudima. 
Samo zato sto nisam bio vecina i nisam zeleo nikada da budem vecina. 
Vecina koje je zelela da me razbije na parcice i slomi. Jer izgledam drugacije i zelim drugacije. 


Sada kad pogledam fotografije tih ljudi ne vidim nikog cije zivot da mozes da pomislis wow zeleo bih ovako. 
Valjda na polsetku svako od nas dobije sto zasluzi... 



I za kraj, prekopiracu deo post-a svoje prijateljice Brankice:
"U ovim svim tužnim vestima kreću opet razne predrasude... Pa da se podsetimo da je za silovanje kriva samo jedna osoba - SILOVATELJ. Iako je to jasno neke osobe valjda vodjene svojim predrasudama, mizoginijom i slično bave se time šta je žrtva nosila. Znamo i za onu izložbu od pre nekoliko godina gde su bile izložene stvari koje su žrtve nosile u trenutku napada a to su bile najobičnije stvari tipa trenerki, košulja i slično. Time je dodatno razbijena ta predrasuda o izazivanju. Mada je valjda jasno da silovatelj nije normalan muškarac koga privlači neka žena. Ne privlači njega lepota, niti ga nešto izaziva. On mrzi žene i njega privlači da ponizi, povredi žrtvu....

 

 

Veoma neodredjeno i zbunjeno pocinjem ovaj post... 
Misli su mi u letu, jer sam kao osinut nekim saznanjem i prve reci za koje sam se uhvatio jeste naslov pesme Tijane Bogicevic "Bezuslovno", koju sam pustio da ide u pozadini dok pokusavam ovo da napisem.

Sabiram i svestan sam da sve nase zivotne radosti i sve zivotne tuge podelimo sa veoma malim krugom, ali pre svega bitnim ljudima koje steknemo na zivotnom putu, i ostanemo skupa posle raznih situacija i dogadjaja.

I dok ovo kucam, razmisljam na koji nacin da pocnem? Ili da mozda i ne treba sada da pisem, dok se sve ne slegne ,ne stisa... Ili da mozda otvorim onu sarenu svesku u koju belezim sve ono sto TEBI godinama nisam rekao. Ono sto mi je , kako se kaze, lezalo na srcu, najiskrenije. 
Secam se kako je ta sveska bila jedna od prvih stvari koju bih pakovao pri selidbama. U njoj sam bio ja, ti i sve moje tebi. 

Jedni pravi i ispravni put je sloboda.




Pre par dana izvucem dnevnu tarot kartu kad ono Kula. Godinama mi nije izlazila u otvaranju, i preterano je ne volim. Medjutim u ovom momentu ona je samo manifestovala fazu kroz koju uveliko prolazim. 
Pozitivna strana ove karte je oslobadjanje. Trenuci koji nas teraju ka sopstvenoj istini i osvrtanju ka onome sto potiskujemo, jer ona zeli odgovor na pitanje ko smo mi u stvari? 
Kada se pojavi u otvaranju obicno je znak da je pitacev sistem odavno zastareo, da licno "ja'' sazreva i da postaje sve manje flexibilno. Jer nove ideje i koncepti postaju pretnja prvobitnoj strukturi koja je kruta. A promena je neizbezna. 

I jako mi je drago zbog toga jer mi je promena preko potrebna. Vec neko izvesno vreme sam imao osecaj da stagniram vezan obavezama i poslovima koje sam sebi nametnuo kako bih odrzavao taj zacarani lanac. Firma-radnja-troskovi-klijenti 

Gusio me je manjak kreativnosti. Manjak slobode izrazavanja vlastite umetnosti. Ja sam umetnik. Kreativac. U tome je sva moja sustina. 
I svoje znanje i umece posmatram kao mali delic u odnosu na sve ono sto jos imam da naucim i usvojim a to jedino mogu kroz kreativan proces istrazivanja. Nikako ne mogu kroz poslove gde klijenti poskidaju neke obicne stvari sa instagrama/interneta i donesu da im napravim. 
To jednostavno nije nista moje i mene tu nema. 
Zanatski ne ispadam iz forme, ali me zato sve ostalo i gusi. 

Tako sam i dosao do oslobadjanja situacija koje su me gusile. Jer kazem da sve ono sto te "zulja" nagoni te na promenu.
Meni je ta promena neophodna i preko potrebna. Jer moja kreativnost vapi da stvara, i svrha joj je da prikaze a ne da ispunjava tudje zelje. 

Bilo je za ove 3-4godine par divnih klijenta koji su mi dozvolili da radim ono sto sam zeleo, da stvorim nesto svoje, licno, prepoznatljivo. Nesto sto je obelezilo odredjene trenutke. I veliko im hvala na tome. 

Ono sto sada zelim je apsolutna posvecenost svom dizajnu, i rad sa klijentima na projektima koji nisu moj dizajn vise nece biti moguc. 
Sve sto mi nije potrebno jednostavno ne zelim. 
Smatram da ima ljudi koji kvalitetom izrade i radom mogu da zadovolje njihove potrebe i da ce se svi lepo snaci. 
Meni je potrebno da i dalje kreativno rastem, da se razvijam, ucim i istrazujem i da se do kraja posvetim onome sto volim. Jer ni jednog momenta ne bih voleo da ono sto najvise volimm da radim, da krene da me gusi- a to je da stvaram. 
Zelim da postavim temu, da razradjujem, razvijam, dopunjujem, osmisljavam detalje, tehnicku izradu, vez...toliko toga. I nepotrebno je da se ja, sa talentom koji imam, svedem na pravljenje modela sa slike.