Stevica Ponorac

Vec sam jednom pisao o tome, i takoreci to poglavlje sam zapoceo, naceo i pokrenuo ali samu ideju nisam sproveo u delo. I osecam da je sada zapravo pravo vreme. Zapravo radi se o odluci o apsolutnom prestanku rada sa klijentima po porudzbini. U velikoj meri sam to smanjio u ovom gradu ali opet nisam prestao u potpunosti. I sve vreme pokusavao da hendlujem gomilu drugih angazmana sa tim segmentom. Ali vise ne ide jer osecam da u velikoj meri zaspostavljam rad na svom brendu i da nemam mesecima slobodnog vremena za sebe. Iskreno ne secam se kada sam imao slobodan vikend, ili odvojio vreme za sebe... I ono sto najvise oduzima vreme jeste sama priprema sablona i kontrukcija svih delica i delova krojeva, jer svaki klijent ima svoju zamisao, koja se od pocetka radi prema njegovim merama. I onda sam proces izrade ostaje nerazumljiv za iste i nije naplativ u ovoj zemlji, onoliko koliko to zaista vredi. Cak i sam osecaj zadovoljstva koji me je nekada ispunjavao nakon svakog zavrsenog posla, sada mi je beznacajan jer je glad za novim stvarima koje bi bile produkt nekog mog istrazivackog rada, zaista velika i ogromna. A rad modela sa klijentima, posto je to vise svakodnevna odeca, je nista vise nego dobro utabana staza koja mi je nakon svih ovih godina monotona i dosadna. Umetnicka strana mene vapi za novim pristupima i istrazivanjem. Uhvatio sam sebe da nisam stigao da odem do Goca, koji mi je ispod nosa, zbog obaveza. Nisam se bavio svojim slikama, ni crtanjem, ni fotografijom, ni druzenjem sa prijateljima a da to nije bilo gledanje na sat... Jer sam se pretvorio u masinu koja juri i zuri da ispujava tude zelje , zapostavljajuci cak i svoj brend. I na stranu to sto sam u takvim situacijama samo sredstvo koje vecina ljubomorno cuva, dok se ne pojavi novo, povoljnije... Jednostavno zanemario sam cinjenicu da sam se nakon svega onog sto sam imao da ponudim i uradim dokazao i pokazao. Ja vise nemam sta da dodam na tu temu. Svako ko je poneo neki moj komad ili ga poseduje zna koliko taj odevni komad menja kompletnu sliku i utisak pri samom nosenju. U fazi sam zivota kada trebam vise i zasluzujem vise. Zelim zdrav progres, i zelim maximalnu posvecenost svom brendu. Na prvom mestu mi je priprema sajta, koji ce biti moj portfolio i karta u svet, a zatim priprema novih stvari. Koje su produkt mog senzibiliteta, razvoja, koncepta i ideje. Smatram da je ova odluka postena, finalna i korektna. Kao razumni razvod izmedju bracnih partnera koji su shvatili da im vise ne ide, i da ne postoji nista sto bi moglo da nadomesti ili da utice na poboljsanje same situacije. Zelim vise, zelim bolje, zelim kreativnije, lepse, inovativno, drugacije... sve ono sto jedino sam sebi i svom brendu mogu da ponudim

Jedan dubok uzdah... Kao vracanje u sediste samog sebe i skupljanje snage da krenem da pisem… Ovih sam dana kao brod o hrid. U zelji da te zaboravim, previse se puta sudarim sa nekom mislju koja se provuce o tebi. Evo recimo pre neki dan, sasvim obican trenutak- zagrizao sam svoj omiljeni kolac, uvaljan u kokos sa cokoladom na vrhu (takozvane “ruske kape”, uvek su me asocirale na zimu, na topao mirisni dom i slatkocu), i nisu mi se dopale. Falilo im je ‘’malo’’. Onaj osecaj slasti na usnama, kao slast prilikom poljupca i na kraju bolji izbor i ukus cokolade. I pomislio sam “ja bih napravio bolje. Napravio bih bolje za tebe”! I ponovo sam prekorio sebe, iznova po ko zna koji put. Gotovo je. Izbaci iz glave, iz sebe… godinama cuvas. Sa tobom zivot me je dotakao na najlepsi nacin. Otvorio mi je oci. Za svet oko mene, za ljude, za prizore i dela… I u nekom momentu me je isti razdvojio. Nesto me je raspuklo, kao kad tragic kristala raspukne kamen i otkrije kristal koji se po prvi put presijava na Suncu. I falis… Tebi sam govorio o zelji da se popnem do vrha. Govorio o paleti mojih boja, o mladosti koju sam naucio da prerastem. I kome bih mogao reci o svim razgovorima, o pogledima i nasoj povezanosti koja se tesko kida?! I kako se ja uzalud opirem toj sili. Znas, nekada su mi noci neosporno teske. Cudno je kako gubitak jedne osobe moze da napravi toliku prazninu, kao ogromnu rupu u sredistu zivota. Rupu koju ne osecamo kao da je velicine drugog bica vec citavog sveta. To je kao da su ti amputirali deo tebe, a ti I dalje osecas da pomeras prste…
I nisam mogao reci da mi trebas! A kako da ocekujem da razumes, ako nista ne kazem? Ako ti nista ne kazes? Da bi se dvoje razumelo moraju da dele. I prihvatanje je kao izlazak iz ljusture? To sigurno mora da boli? Svaki pokret I dodir bole a onda kazemo da je magican let leptira!? Da moze da govori, leptir bi nas ucio da se kroz zivot prolazi osecajuci, dodirujuici i da prvo sto osetis je uvek bol. Nabacao sam toliko toga… Nadam se da ce nakon nekog vrremena kad prodju godine moci slobodno da kazem da onog momenta kada sam ti okrenuo ledja, zapravo tog momenta poceo da zivim!? Jer ti i ja nismo bili nista drugo do erupcija Vezuva koja je unistila Pompeju. I ostavila sve pod pepelom…